Latest news »

Have a look, comment or call us.

Intervju: Stevčina životna priča

24/08/2015

Često se ljudi pitaju – Ma dobro, ko je taj Stevča?? Zato smo jednog dana, pre par dana, zarobili Stevču na sat vremena, i rekli mu ovako “Ne puštamo te dok nam ne kažeš sve što nas zanima!” I Stevča, šta će, propričao.


Stevane, koja je tvoja priča? Odakle ti u Grčkoškolskoj, odakle pred Stevčom svakoga dana toliko ljudi?

Moja priča počinje u Zrenjaninu. Do 30e godine profesionalno sam se bavio rukometom, zbog čega sam jedno vreme živeo u Italiji. Jednog dana, usled različitih okolnosti, jednostavno sam rešio da to prekinem. Prekinem, u smislu – presečem. Da se više nikad ne osvrnem. Ljudi mi nisu verovali da stvarno napuštam sport, ali ja sam znao da sam presekao.



U to vreme ti se dogodio Novi Sad?

Tako je. Kum je hteo da mi pokaže Fudi, restoran koji se u to vreme otvorio i koji je za Novi Sad bio nešto sasvim novo. Tu sam upoznao vlasnike, a budući da sam tih dana tragao, ozbiljno tragao za bilo kakvim poslom, zanimalo me ima li tu mesta za mene. Rekli su mi - Ima mesta. Rekli su mi – Pravićeš sendviče.



I pravio si sendviče?

U stvari sam bacao đubre i ljuštio krompir. 3 meseca. Onda se, posle 3 meseca, dogodilo da na Fudijevom odeljku za pice fali radnik, i kao – Ko hoće da radi? Ja se javim, oni pitaju – Kakve ti veze imaš s testom i picama? Ja reko’ – Nemam nikakve, al’ naučiću. I tu je onda krenula da se odvija ta neka munjevita priča, gde sam ja počeo da se zanimam za pripremu hrane, pa i za roštilj i vremenom i za kuvanu hranu.



Ti si u Fudiju vrlo brzo postao i menadžer. Kako se desi to penjanje po lestvici, koje u ovom slučaju dosta podseća na neku američku priču?

Desi se tako što ne odrađuješ, nego radiš. Počneš da gledaš šta se dešava oko tebe, razmišljaš šta bi moglo bolje, daš predlog, daš još predloga, ljudi vide da ti je stalo… I eto, vrlo je logično, u stvari.
Tada, u Fudiju, počeo sam da povezujem događaje sa detinjstvom. Jer, znaš, keva me je ceo život zvala Steva Karapandža. I kad smo bili klinci, pa se pravio doručak, uvek sam pravio ja, a ne sestra. I voleo sam to. Tako da, nije da je sve to došlo baš tako ni iz čega.



Kako je došlo do toga da otvoriš svoj restoran?

2009. godine, imao sam neku crkavicu, pričao sa ženom, imao podršku nekih ljudi, i otvorio lokal u Ilije Ognjanovića. Pice, sendviči, roštilj… S tim što sam sve radio sam.



Skroz sam?

Da, do jednog momenta. U jednom momentu nisam više mogao sam, a nisam mogao da plaćam radnike, pa je moja žena Ljiljana popodne, s posla, dolazila u lokal, stavljala kecelju i radila sa mnom.



Tada si krenuo i sa čuvenom dostavom?

Da. S tim što je dostava funkcionisala tako da neko naruči hranu, ja napravim, zaključam lokal, i odnesem. Kasnije, kad se to malo razvilo, prepodne sam radio na spremanju hrane, a popodne na dostavi.



Ne zvuči kao laka priča. Kako ste to pregurali?

Pa, i nije bilo lako. Ali, u trenutku dok se dešavalo, jednostavno smo gurali, i nismo previše razmišljali o tome da nam je frka. Iako je bilo mučnih, ozbiljno mučnih momenata. U jednom trenutku sam i zatvorio lokal, valjda me je sve to preplavilo. Ali, sve vreme sam imao ogromnu podršku moje supruge, i to mi je mnogo značilo. I danas mi to mnogo znači. Znaš, kad neko potpuno veruje u tebe, onda i ti lakše poveruješ u sebe. Uostalom, upravo Ljiljana mi je otvorila oči kada mi je davnih godina rekla: “Ti nisi čovek kojem je cilj da radi za nekoga. Pre ili kasnije – imaćeš nešto svoje.” I kao što vidite, to je istina.



A kako je došlo do ovog lokala, u Grčkoškolskoj, lokala koji skoro svi znaju?

Pa, shvatili smo da nam treba nešto veće, bolje. Inače je moja supruga živela dugo baš u tom kraju, zapravo u Grčkoškolskoj, Meni su pričali o ovom lokalu, ali nikako nisam stizao da ga pogledam, i realno je bilo da će ga neko iznajmiti pre mene. Ali, izgleda da je bilo suđeno da taj lokal bude naš. Sačekao me je, i eto nas ovde



Ovde ste, i definitivno postajete brend. Kaži nam, koja je tajna dobrog poslovanja, u ovom vremenu u kojem je sve pomalo naopako?

Jeste sve pomalo ili malo više naopako, ali neke stvari se ne menjaju. Tajna je u tome da imaš san. San je osnova svega, i bez njega slabo šta možeš. I, ukoliko se baviš uslugom tajna je u tome da umeš da slušaš ljude. Da čuješ šta oni žele. Da ih razumeš. Da im pružiš ono što žele. Uvek me zanima da čujem šta ljudi imaju da kažu. Kada se neko požali da mu nešto nije po volji, lično odem da ispitam u čemu je stvar. To je važno. Ne da dokažeš da si ti u pravu, nego da čuješ i drugu stranu.



Stevča ima vrlo prepoznatljiv marketing, koji ostvaruje kroz saradnju sa Aspect kreativnim studiom. Koliko je za uspeh poslovanja važan odnos sa marketinškim timom?

Mogu da kažem da sam imao sreće što sam naišao na Aspect i uz njih počeo da dobijam odgovore na sve ono što me je zanimalo u vezi sa marketingom. Njima se, uz nas, širio vidik na polju ugostiteljstva, a meni je uz njih bilo jasnije kojim putem marketinški treba da idem. Ono što je najvažnije, jeste timski rad i podrška koju od njih maksimalno dobijam. Sasvim smo iskreni jedni prema drugima, i zato i imamo rezlultate. To je jedan odgovoran i profesionalan tim, koji ništa ne prepušta slučaju. Ono što nam je takođe zajedničko jeste moto kojim se vodimo - USREĆITI ljude.



Još jedna stvar, veoma važna. Kako izgleda svakodnevno voditi lokal koji se konstantno širi, i koji ima sve više zaposlenih? Kako ti uspeva da sve balansiraš – i organizaciju, i dobre međuljudske odnose...?

Baveći se rukometom, naučio sam jednu veoma važnu stvar – a to je stalno moraš da učiš i da postaješ bolji. To je ono što svakodnevno primenjujem, i to je ono što pokušavam da prenesem na svoje zaposlene. Desi se da neko kaže “ne moram to da znam, nije to moj posao” Ama, dobro, nije tvoj posao, ali nauči. Ne može da škodi, a koristiće ti pre ili kasnije. Trudim se da razgovaram sa zaposlenima, da ih razumem, da im prenesem znanje. Jer znanje je nešto što ti niko ne može oduzeti. Inače, ova Stevča ekipa je već postala prepoznatljiva, uigran su tim i stvarno sam ponosan na njih.



A planovi za budućnost?

Plan je da staloženo i sigurno idemo ka ostvarenju Sna, a kako taj San izgleda… Pa, nadam se da ćete saznati. Uskoro. :)


Autor: Bojana Milić / 13:42

Comment